A kao stalno nas zovu da negde izađemo?

Pa i ne zovu nas, realno.
Prvo napomena: Ovde pišem o tzv. običnim ljudima koji imaju obične živote i imaju obična primanja. Ovo je veoma bitno.
Za one koji su na tzv. višoj lestvici ne važi ovo pravilo, njima se  ljudi  sami nude da se druže, da im se nađu, da im budu u vidokrugu, da im se muvaju oko nogu kao pudle. Mislim da njih ljudi stalno negde zovu, ne ulazimo u iskrenost poziva na druženje, to nije u fokusu. Od pamtiveka postoje interesna druženja i ona su tu oko nas i mi tu ne možemo ništa, baš ništa.

Spadam u kategoriju običnih ljudi (srećom) i znam da usled teške ekonomske situacije i masovnog otuđenja kao neminovne posledice finansijske slabosti, želja za druženjem opada. Da bi se družili potrebno je društvo, vreme, ideja i neke pare. Nekad i nisu potrebne pare. Ali je uvek potreban motiv za druženjem. Zato, kada dobiješ poziv za izlazak, PRIHVATI!

Stvarno ne razumem kada se neki kada ih negde pozovemo prenemažu, izgovaraju da im je dosadno (psiholozi kažu da kada nam je dosadno, zapravo smo mi dosadni?!) imaju dodatne zahteve, a priori odbijaju poziv za neki izlazak a da su pri tom zdravi, tj. apsolutno im u tom smislu ništa ne fali. Znam da im fali volja, na tome treba raditi ili bar pokušati.

Naravno, prihvatamo poziv za izlazak ukoliko nam društvo odgovara, ukoliko ti ljudi ne cede naše poslednje atome energije i koju su ono najvažnije, dobronamerni.
’’Dok te zovu dobro je, kad prestanu da te zovu,  šta ćeš onda’’? – što bi rekla moja komšinica!

Sve je tu...

Znači, kad zovu, ne odbijaj poziv, uvek možeš, nađi vreme, nabaci osmeh, jer ’’dobro’’ privuče ’’dobro’’. Čućes neku novu priču, otićićeš na neko novo mesto, pozvaće te na izlet iliti picnic, bićeš deo neke gužve u kojoj su tvoji prijatelji.
Kada se presaberemo više smo kod kuće nego što izlazimo. Lepo je kod kuće, ali je lepo i negde van kuće, somethimes.
Na kraju, ako vas baš i ne zovu toliko često da se družite, vi ih pozovite.
Ti imaš ideju i imaš šta da kažeš :-) Jel’ tako?