Zašto mi je kratak dan? Nikada nemam dovoljno vremena za sve što želim. Problem je, a verovatno to znate svi, u lošoj organizaciji života. 

Od pre dva dana sam u pokušaju ''restruktuiranja'' svog života iz korena (koliko je to moguće). Da probam da pobedim sebe a i te nevidljive ''kradljivce vremena''.

Jednostavno rečeno,taj pokušaj mog sistematičnijeg življenja je krenuo ovakvom dinamikom:

korak broj 1: U jednom danu imam 3 x 8 sati koji se troše na tri kategorije, spavanje, rad (posao, svi nešto moramo da radimo) i ostale aktivnosti koje se odnose na lični život. Sve tri kategorije su neminovne i važne. Ta tri segmenta jedinog života sam svela na tabelu. Ništa novo, ali korisno. Zašto? Zato što se osvesti to stanje kada se napiše ''gruba'' dinamika života, koja se ne razlikuje od većine vas. Jel' tako?

Običan/neobičan život

korak broj 3: Upisivanje u novokupljeni notes, sedmodnevni plan nedelje koja dolazi. Od prve jutarnje uobičajene obaveze do veoma važnih stvari koje treba da uradim u toku te nedelje, sa veoma preciznom satnicom, kao da tek počinjem život :-) Kao raspored časova, od ponedeljka do petka, uključujući i vikend.

Jedan dan u toj savršenoj nedelji izgleda ovako (ponedeljak):

- buđenje u 7.00h

- od 7.20h do 07.45h - raditi vežbe za leđa i stomak, sa sve zgibovima - mame mi ovo radim, ranom zorom :-)

- izlazak iz kuće trčećim korakom na posao u 8.30h

- posao /završi tu tabeluuuuu, pozovi X -a, pozovi Y - a, sredi mailove i još milion stvari...

- 17.30h podići sa hemijskog čišćenja kaput - dolazi zimaaaa, duga i hladnaaa

- kupiti farbu za drvo - ubi me kreativnost, ofarbati sto

- 18.30h spremanje ručka u trajanju od 30 min.

 -19h pozvati Sandru 

- 19.30h peglanje - opciono :-)

- 21h piće sa Nešom i Jasminom

- budi u krevetu do 00h inaće će biti belaja :-(
Ljudi često ne žele da zapisuju šta treba da urade u toku dana, malo iz lenjosti, ali malo i iz uobraženosti, u fazonu, ne treba meni notes, sve imam u glavi....da, ali! Ja sam često zaboravljala na obećanja koja sam dala u nekom prethodnom periodu i onda sam ljuta na sebe. Ne osećam se dobro kada nekoga moram da ''ispalim''. 

Pitala sam se kako izgleda moje vreme posle radnog vremena? Koliko vremena sam potrošila na čitanje novina, gledanje TV, ispraznih priča, telefoniranja...To ''vreme'' - je najvažnija grupa kada je reč o organizaciji vremena. Silno vreme sam gubila, isklizavali su mi sati, dani, okrenem se i shvatim da je došao petak. A tek vikend kako (iracionalno) dobije na ubrzanju!

Znam da vođenje tzv. dnevnika svojih obaveza zvuči VEOMA dosadno i predvidivo, ali život je neizbežno težak i riskantan, treba ostvariti kontrolu nad njim, koliko je to u našoj moći.

Ima tu još jedna bitna star, kradljivci mog vremena su NEKI ljudi koji mi uzimaju vreme i dašak nekog optimizma. Ne može to! Žao mi je ljudi, ali nemam vremena za neurotične, psihotične, blaže -  gore nijanse psihičkog stanja. Uvek sam tu za prave prijatelje, rodbinu, decu, roditelje. Mada, i tu čovek mora da ima meru. Ali , za ostale ''gostujuće'' ljudi koji kuknjavom kradu moje vreme, e, oni će u narednom periodu da ''popiju blok''! Ne dam prvo sebi da ukradem dan, a ne dam ni drugima.

Probajte i vi, kada imate jednim pogledom pregled na 7 dana svog života, osetićete da vodite jedan solidno smislen, koordiniran život. To daje izvsnu stabilnost. 
Znam da je teško da se porodičan čovek striktno drži satnice, pored male dece, obdaništa, boginja, (žene)muža koji je ceo dan na poslu, ali vredi i pokušaj :-)
Vreme neumitno prolazi, što jes' - jes', ali ne treba da opsesivno brinemo o minutima, jer će onda godine same za sebe da brinu. Ne biti control freak. I ne dozvoliti da se dođe u situaciju da se izgovara ovo: aaaaa, ne mogu sutra da se vidim sa tobom, mogu tek sledeće srede u pet! Takav organizator svog života nikome nije simpatičan, verujte mi. Ostaviti uvek prostora za ležernost :-)
Pokrenimo se i ne puštajmo to dragoceno slobodno vreme da ode u folder ''ništa''. Bolje je kad čovek može, da se osami i bar počne da čita neku knjigu, pa dokle stigne.
Iskreno, poznavajući sebe, u jednom momentu ću se umoriti od ove savršene organizacije života, možda tad uzmem mali, ali baš mali odmor od organizacije. Za svaku promenu životne navike je potrebno 21 dan. Mislimo o tome :-)

Smatram da se šlihtara ne rađa, ona se stvara od malih nogu. Već u prvom razredu će šlihtara učiteljici reći kako ima lepu frizuru. Neke šlihtare su zaista i bili petičari u školi, mada nije obavezno.
Pitam se da li ih je društvo iz razreda izbegavalo zato što su cinkaroši? Da li se kasnije u životu šlihtare (koje obavezno uspeju u životu) svete za to što su bili izopšteni od društva iz škole?



Samo se ti šlihtaj, ja imam preča posla

Šlihtare se druže sa  ljudima koji su na izvesnim pozicijama.  Sa ''boranijom'' se druže koliko moraju i tada pomalo i zaborave da su šlihtare, nesvesno, malo odmaraju. I šlihtarama treba odmor, to, verujem, nije lako.
Obično su u žiži svake situacije, osećaju ''impuls'' kolektiva bolje nego vrhunski bioenergetičari.
Ne odrade posao od početka do kraja, ali se uvek nađu kad je GRAND FINALE!
Kada procene da je neizvesna situacija ko će u narednom periodu da napreduje, odlučuju se da šlihtanjem pokriju širi dijapazon, za svaku eventualiju.

Kada šlihtare podvuku crtu, sve stvari koje su u životu uradili, uradili su na osnovu toga, ako će to sebi da priznaju, nama ne moraju, mi to znamo :-)
Ja nisam deo ove grupacije i ponosna sam na to. Ne bi bilo ovog bloga da kod mene ima toga i u tragovima, to bi bilo licemerno.  Šlihtare znaju kad su šlihtare. Cenim da šlihtare smatraju da sam budala. Ljudi se prepoznaju ili ne, tajna je u potpuno oprečnim frekvencijama. Šlihtara i ja se nikada nećemo prepoznati.

Sve je u hrabrosti. I za jedan jedini dan života na ovom svetu potrebna je hrabrost. Zamislite tek koliko smo jaki zato što nismo šlihtare!
Slažete se?

Please share if you dare :-)

-Da se oslovljavamo sa ’’brate’’? Uzgred, kad bi ljudi znali kako zvuči  to ’’brate’’ kada se izgovori posle svake treće reči u rečenici. Samo se čuje, brate, brate, brate...
- Da zajedno gledamo fudbalsku utakmicu, po potrebi? 
- Da komentarišemo na ulici zgodne ’’cice’’ i da nakon toga ja budem baš cool, svesna sebe i svojih kvaliteta?
- Da moj ’’govor tela’’ govori da bih se pobila zbog njega?
- Promenim očas posla gumu na autu i kad je sve gotovo, onako usput kažem da je pukla guma i da je sve završeno?
- Da mu se nikada ne prebaci i nikada ne izgovori rečenica: jesam li ti rekla?
- Da budemo lepe, uvek doterane i ortaci? Da li je to moguće? Kako zadržati ženstvenost?
- Da ne budemo ljubomorne, jer ortački odnos isključuje ljubomoru, sloboda je sveprisutna?
- Ne preterivati u ogovararanju?
- Ili da ne filozofiram više,  onaj koji traži i ženu i ortaka u jednoj osobi, jednostavno, možda želi da se ŽENI?

Postalo ti je tesno ostrvo na kome si, potraži drugo ostrvo koje je dalje ili bliže, zavisi od hrabrosti i malo sreće. Diži sidro!

Ne možeš pobeći od svakodnevne jutarnje rutine (ovde se ne misli na ispijanje prve razbuđujuće kafice, gledanje prvih vesti na tv-u), ovde se misli na identične ture do posla gde srećeš iste ljude u isto vreme, žureći na posao. Neminovno upadanje u nesvesnu rutinu koje smo samo ponekad svesni, a tada nam nije nam baš ugodno. Mora li svaki dan biti isti? Diži sidro!
Dvoje se prepucavaju oko političkih tema, ti si treći....diži sidro!

Na poslu ne nauči ništa novo, iskreno, ne voliš posao kojim se baviš, predobar si za taj posao, diži veeeeeeeliko sidro!
Ona želi da ozvaniči vezu,a tebi nije do vezivanja, ok, imaš pravo na to, diži sidro, surovo, ali životno. Večna je borba ko želi da digne sidro, a ko želi da sidro zadrži, baš tu. Too delicate.
Imaš višak kilograma, voliš sve vrste ''Milki'', krofne, pizzu, pohovanu piletinu sa pomfritom i kečap preko, diži sidro! Menjaj ''menu''.
I ona (tamo neka, ima ih onoliko), tako, priča i priča, žargonski rećeno ''pegla a ne fajta'', diži sidro!
Ne može bre, niko da me pegla i da mi uzima energiju, što bi rekla jedna moja drugarica samoproklamovana ''baba babeća sam, al' najlepša i najpametnija sam i JA kad ti kažem, to ti je, veruj mi''.
Svi pijani u kafani, a ti trezan, diži sidro!
Izneverio te prijatelj, slagao te, iskoristio(šćavao), potcenio(njivao), diži sidro! Oko prijateljstva kao takvog, opet, delikatna tema.Prijateljstva nastaju, prestaju, nastavljaju se, dok se neka trajno prekinu.
Našoj ljubavi je kraj, jer te drugi meni sad ukrade, diži sidro! Teško, ali to se mora podneti sportski. 
Dobio si šansu negde ''preko'', imaš gde, imaš šta da radiš, ovde nemaš ništa izvesno, diži sidro! Tužno ali egzistencionalno.
Ona je riba u horoskopu, diži sidro! Ribe, ništa lično, samo figurativno :-)
Komentarišu ''reality'' starletu, diži sidro!
Živiš u stanu, želiš da imaš kućicu u cveću, diži sidro!
Jedna, mnoge, drage (udate) savete kreću sa sledećom rečenicom: ''Nema veze, rodi SEBI dete, šta će ti muž'' - diži sidro!
Prva kafa, negde, preko dana sa tipom (ajd' tako ćemo ga zvati) koji ti se baš dopada, dođe momenat plaćanja, račun je 345 dinara i on daje kelneru BUKVALNO 345 DINARA! Sa sve metalnim novčićem od 5 za poentiranje - diži sidro, hitno! Verujte mi, takvi postoje.
I tako dalje i tako dalje i tako dalje...

Kreni dalje, da bi mogao da promeniš luku i da se možda mirno usidriš. Svaka luka je drugačija od prethodne. Probaj, vidi.
Ako tvoje sidro uporno pomera plima, prepusti se pa ćeš da vidiš gde će da te odvede.

Ali, ne dozvoli da se nasučeš, nemoj biti u plitkoj vodi već u dovoljno dubokoj, ali i ne predubokoj jer u njoj ima ajkula, manjih većih, whatever. Ajkula je ajkula.

Kad se nađeš u čamcu, onda imaš manje sidro i nije preteško da isploviš,a kad se podigne veliko sidro na kruzeru onda je to isplovljavanje na daleko kružno putovanje, koje će te odvesti na razna mesta. Možda ti se neka luka i svidi da ostaneš duže u njoj.

Kakav brod bio ti ga ne možeš zaključati, ne postoji garancija da nećeš biti oštećen. 
Ti si kapetan svog života i ti ćeš kao na prekookeanskom brodu jednog dana reći: DIŽIIIIII SIDROOOOOOO!!!!
Želim nam mirno more :-)

U našem timu je prisutan elementarni radni elan (da se razumemo, svi učesnici mobe znaju koliko je teško proizvesti zimnicu), mnogo dobrog raspoloženja (ipak je to vikend, doduše, radni ali na selu), mlađi deo tima je skinuo lak sa noktiju na rukama (u pitanju je težak fizički rad), vezali smo kose (da nas to ne ometa), obukli najradniju garderobu i idemoooooo!
Potrebni sastojci su spremni. Velike šerpe i  varjače tradicionalno čekaju ovaj događaj, tj. mobu.
Slike govore više od 1000 reči.

Starija generacija je vođa projekta kao i svake godine, mlađi prate taj ritam. Mi, mlađi se bojažljivo u sebi svake godine pitamo da li će ovog projekta biti kada naših mama ne bude bilo? I da li će neko od nas očekivati da donesemo ovakve đakonije svojim kućama,da li ćemo uopšte želeti da to spravljamo, ne znam. Volela bih da nastavimo ovu tradiciju, zbog nas, zbog naših mama, (naše porodice), zbog naših prijatelja, zbog nekih koje ćemo tek upoznati i spoznati.

Taj ''važan'' posao sa zimnicom je završen, možda će se još koji kilogram paprike ispeći (zbog ne znam čega : -)) i time se zatvara sezona.
Preko zime ćemo degustirati ono što napravismo našim rukama po receptu onih koje to za sada bolje znaju od nas, a nekako s' proleća, eto nas ponovo u našoj vikendici.

Dan nakon vikend/zimnice sam popila Diklofenak (uh,boleeee leđa), našminkana sa nalakiranim noktima uronih u svakodnevni život, daleko od šporeta ''Smederevca'', velikih šerpi i tegli. Kao da se ništa nije dogodilo.
In ili out, zimnica je za mene hit, treba biti srećan ako imaš sa kim i za koga da je praviš.
I da znate, kada vam neko pokloni teglu ajvara, onda znajte da vas taj mnooooogo voli :-)

Za sve zainteresovane za recepte, don't be shy, just ask, ja nisam od onih koje ne dele recepte. Jer, ja sam vaša Iva :)

I tako, po ko zna koji put sam u gradu za koga me vežu razne uspomene. Svaki dolazak je obeležila neka životna faza. Sada, čini mi se, ovaj grad (HERCEG NOVI) vidim i osećam na neki nov način. Verovatno zato što sam nova ja u starom okruženju. Koliko god da sam nova ja, neke stvari su nepromenljive. A to je, da je to grad koji te uvek podseti da nisi u dobroj kondiciji jer moraš da pređeš milion stepenika do cilja,do mora,do sobe. I nikako da dođeš do daha, nikako. Onda sebi kažem, e kad se vratiš kući, vežbaćeš non-stop!

To je grad u kojem živi moja dobra prijateljica, koja je kao vila.Verujte, ako budete dobri, upoznaćete i vi vilu, ima ih još oko nas, u ovom bolu modernizma. Došla sam u ovaj grad zbog nje, zbog našeg prijateljstva, te topline i nezaustavljivog optimizma, bez obzira na poteškoće.

Avgust, tri ujutru, malo se popilo i pojelo (vrhunski giros J) i na putu ka kući nađosmo se kod biste Petra II Petrovića Njegoša. Bista se nalazi na jednom platou na kome se naše društvo tradicionalno, posle noćnog izlaska rastaje, svako ka svojoj kući ali uvek se još malo tu ostane, zbog još jedne cigarete, zbog još nečega što nismo ispričali, zbog ničega bitnog, eto tek tako...

Sedimo nas nekoliko na betonskoj ogradi u te sitne sate, mi i Njegoš. Vode se poluhaotični razgovori, svako muči svoju muku sa sporadičnim akcentom na tuđu muku.

Njegoš samo ćuti i sluša i to sluša sledeće:

Ali zato nije na odmet da se podsetimo jedne njegove mudrosti:

’’Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka’’.

I da vam kažem, ovi dijalozi između osoba 1. 2. i 3. nisu integralni, morala sam da vodim računa da eventualno neka ''đeca''  (što bi rekli Crnogorci) ne čitaju ovaj post.

Koju značajnu stvar bi vi poneli iz kuće koja gori?

 

Osećaš da je momenat da se neke stvari promene u tvom životu...nisi zadovoljan, počinješ da želiš neizmerno nekakvu promenu.  Znaš da se nešto mora učiniti a isto tako znaš da se nešto čudesno neće desiti tek tako.

Nema šta, vreme jeeeeee.....kreni!

Za promenu ti je potrebna samo jedna stvar, petlja! Petlja za prvi korak, pa za  drugi korak i onda počinješ da koračaš ka novom životu koji je obojen novom bojom, ushićenjem i svrhom. Da, tada sve počinje da ima svrhu, tvoj život više nije anemičan, tvoj život je koloritan!

Pitala se vaša Iva kada čovek ima petlju i evo šta je smislila:

-  imaš petlju i ako više nisi mlad
-  imaš petlju kad se suprotstaviš autoritetu - argumentovano, molim :-)
-  imaš petlju kada se boriš za istinu a cenu za to unapred uračunaš
-  imaš petlju kad odlučiš da učestvuješ a ne da budeš samo posmatrač
-  imaš petlju kad odeš kod psihologa
-  imaš petlju kad nisi i nikad nećeeeeeeeeš biti šlihtara
-  imaš petlju kad kažeš ne kada svi očekuju da kažeš da….bez obzira na posledice
-  imaš petlju da skočiš u ‘ladnu vodu
-  imaš petlju da budeš sam
- imaš petlju da vodiš malo dete na letovanje kao tetka!
- imaš petlju da ne budeš mačo muškarac, već muškarac koji ženi ubere cvet
- imaš petlju kad dozvoliš sebi da voliš nekoga , pa šta bude
- imaš petlju da odeš iz zemlje kad te već svi pitaju kad će penzija
- imaš pelju kad se udaš prvi put a već si u menopauzi
- imaš petlju kad tražiš frajera online jer tako svi znaju koliko si očajna
- imaš petlju kad braniš svog muškarca od osa, a sama se plašiš
- IMAŠ PETLJU DA IMAŠ PETLJU 

Izaberi nešto od ponuđenih petlji ili dodaj na listu svojih petlji, sedi pored reke, oslušni muziku koja dopire iz kafića, and go for it! 
Just the two of us, we can make it if we try...

Evo... ja nisam čula.
Koliko je dana, meseci prošlo a da mi zapravo nismo ništa senzacionalno čuli od ljudi koje srećemo u ovom životu :-)
Kad vratim film unazad, evo ga presek jednog uobičajenog dana i priča koje čujem:
- UOPŠTENO - prazne priče
- IZDVOJENO PO SEGMENTIMA: ogovaranje velikog broja ljudi, ogovaranje javnih ličnosti (kao da sa njima svaki dan pijemo kafu), zdravstveno jadikovanje, komentarisanje žute štampe, kukanje na temu posla/para, omaž o vremenskim prilkama, slušanje vesti u nekoliko navrata u toku dana, slušanje reklama u nekoliko navrata u toku dana, laskanje, problematika celulita, pitanja tipa: jel'te zvao, šta ima novo, komentarisanje tuđih kilograma, saveti (a da nisam ni pitala) koji počinju rečenicom:  trebalo bi da..., laganje, telefonski razgovori radi telefonskih razgovora, prenošenje pogrešnih, ponekad pravih ali nedovoljno važnih informacija...i još mnogo, mnogo toga nebitnog za naš život.

A da probamo mi da saznamo, usvojimo i kažem nekome nešto važno, korisno, blagotvorno?  Kako se to postiže?
- UOPŠTENO - napisano na tri jezika, pa kome se kako sviđa:
Uhvati dan
-PRAKTIČNO IZDVOJENO PO SEGMENTIMA: knjige, muzika (veoma važna), filmovi, pozorište, galerije (imaš li omiljenog slikara?), kupi cvet, zasadi drvo, definiši ko su ti pravi prijatelji, manje spavaj, tako ćeš imati više vremena za sebe, pronađi smelost i budi drugačiji (ovo je najvažnije), putuj kad i koliko možeš, popni se i siđi sa drveta ako možeš :-), budi u kondiciji, stavi ruke u džepove i kreni u dugu šetnju (ne treba ti društvo), budi ležeran, napravi nešto svojim rukama, pokušaj da pogledaš sebe sa strane (to je skoro nemoguće, ali probaj), zaista slušaj šta ti govore, možda ti kažu nešto važno...zgrabi taj dan kao da je život :-)
Sve ovo kad počnemo da primenjujemo, neće se ništa spektakularno desiti, ali će se desiti spektakularne sitnice, koje u stvari, život znače.

Ta čudesna lična transformacija se postiže samo takvim radom na sebi. Niko vam ništa danas neće reči  važno, to je skoro definitivno. Ali vi ćete imate šta da kažete, zato što ćete stalno da učite.
Znam, zvuči dosadno što moramo stalno da učimo, ali život je ispit koji polažemo svaki dan. Pa kako prođeš...dobiješ nagradu, šansu, kaznu, popravni, ukor, ''otvorena vrata''. Koliko je ulaganje u sebe, takvi su i rezultati. Ima tu i do faktora sreće u koju se ne treba baš uvek uzdati. Uzdaj se u sebe i svoju moć. Da se razumemo, ta moć varira, nije konstantna, ali je težnja da se osloniš na sebe i ono stabilno u tebi konstantna :-)

U životu ko koga treba da sluša dok priča i ko šta treba da čuje, zavisi od momentalne procene. Ali jedno je sigurno, pokušaću pametno da zborim ili mudro ćutim...e, to je važno!

Jedan običan dan

Mislite o ovome što reče (opet) mudro Džordž Bernard Šo na kraju svog života:
‘’Voleo bih da budem osoba kakva nikada nisam bio, a mogao sam da budem.’’

Da vam kažem, ipak sam nešto čula, upravo sada, nije možda važno, ali je interesantno.
Jeste li znali da je zlatna ribica jedina životinja koja može da vidi i infra crvenu i ultra ljubičastu svetlost? Hm...nije ni čudo što je svemoguća. Trebaš mi zlatna ribiceeee!!!
I ako ste vi čuli nešto u poslednje vreme od neizmerne važnosti, recite mi....UOPŠTENO :-)