''Za nekoga je stara košulja već bogatstvo. Neko drugi je siromašan sa deset miliona. Bogatstvo je nešto relativno i nezadovoljavajuće . Bogatstvo znači zavisnost od stvari koje se poseduju i koje ste prinuđeni da čuvate od nestajanja putem sve novijih i novijih posedovanja i zavisnoti. To je tek materijalozovana nesigurnost.''

E, dragi moji, ja se opet pitala i našla neke odgovore na pitanje -  ko je za mene bogat?

Bogat je čovek koji zna da odvoji BITNO OD NEBITNOG, koji ume da izgovara reč HVALA, koji u sebi poseduje TIGRA ali i SLAVUJA, koji i kad nije obasjan SUNCEM i u senci nađe mir, ali i dalje traga da senka ne zakloni SVETLOST.

I na kraju,bogat je onaj onaj koji kad se ujutru probudi kaže:
HVALA ZA SVE!
A vi, kako ste?

''Potrebna su nam četiri zagrljaja dnevno da bismo preživeli. Potrebno nam je osam osam zagrljaja da bismo se održali i dvanaest da bismo se ravijali.''

Ako nismo privilegovani (spadam u te) koji nemaju ni ta četiri zagrljaja koja su nam potrebna za preživljavanje, kako mi onda preživljavamo?
Verovatno teško, a toga nismo ni svesni.Otuđeni, zabrinuti, u žurbi, provodimo sate, godine a da se retko grlimo. Kao da nas je  sramota da se grlimo i kao da nam je normalno  da smo suzdržani.

Da li je u životu sve stvar treninga? Da li možemo da pokušamo da vežbamo da se više grlimo sa dragim ljudima koje viđamo? Ako ima ljubavi u meni onda bi trebalo da ima i spontane želje da zagrlim dragu osobu... a to nikako da uradim baš onako kako iznutra osećam.

Pokušaću da dosegnem i tih dvanaest zagrljaja, zbog mene, zbog mojih prijatelja.
Setih se jednog skorašnjeg hita …''nikada stari za zagrljaj''. Nikada nećemo biti stari za zagrljaj, zar ne?

'' Svima nam je, prijatelju, potrebna trunka opasnosti u životu. Neki je dožive preko drugih – kao u borbi sa bikovima. Neki čitaju o njoj. Neki je nalaze  u bioskopu. Ali, u ovo sam siguran – ljudska bića se groze preterane sigurnosti.

Muškarci susreću opasnost na raznim mestima – žene su prinuđene da je potraže uglavnom u ljubavnim aferama. Zbog toga se, možda oduševljavaju kada osete tigra u blizini – uvučene kandže, podmukli skok. A neko zaista vredan, neko ko bi bio dobar i pažljiv muž – on ih ne zanima.''

Manje-više svi smo bili u vezama koje su trajale dovoljno dugo da sa svojim partnerom putujemo, slavimo nove godine, idemo sa njim na svadbe, sahrane (neminovnost), izlete, popodnevne kafe. U tim vezama smo međusobno upoznavali prijatelje, upoznavali smo  nove ljude koji su se zadržavali u našim životima ali i gostujuće, kratkoročne poznanike.

Međutim, dužim vezama nekada dođe kraj, odlučim ja ili on da ode ....i kao u starovremenskim telegrafima.....KRAJ VEZE. STOP.

E, onda smo patili, sedeli pored telefona koji ne zvoni i pitali se gde smo pogrešili. Plašili smo se novog dana bez svog para, preživljavali sate kako smo znali i umeli. I preživesmo i to. Pali, ustali  i gotovo. Zatim, tu vezu počinjemo da zaboravljamo, ALI, tu vezu nisu zaboravili naši poznanici, prijatelji, rodbina. Posebno ako nismo u novoj, dužoj vezi. I onda je scenario sledeći: KakoSištaImanNovo? E, videlasamTvogBivšegPrepardanaBiojesa...blablaBLA. To je prvi deo koji možemo da čujemo. Ali, postoji i drugi deo koji skoro nikada ne čujemo zato što se odvija iza naših leđa. Ali ta leđa nisu više NEJAKA.

Bivše veze nas određuju u društvu, ne zbog bivše veze, nego zbog slabosti, odsustva svesti i neopisive dokolice ljudi koji nas okružuju.

Nemojmo se ljutiti na njih, njihova leđa su nejaka. A kako vaša leđa?