I tako, po ko zna koji put sam u gradu
za koga me vežu razne uspomene. Svaki dolazak je obeležila neka životna faza.
Sada, čini mi se, ovaj grad (HERCEG NOVI) vidim i osećam na neki nov način. Verovatno
zato što sam nova ja u starom okruženju. Koliko god da sam nova ja, neke stvari
su nepromenljive. A to je, da je to grad koji te uvek podseti da nisi u dobroj kondiciji
jer moraš da pređeš milion stepenika do cilja,do mora,do sobe. I nikako da dođeš do daha, nikako. Onda sebi kažem, e kad se vratiš kući, vežbaćeš non-stop!
To je grad u
kojem živi moja dobra prijateljica, koja je kao vila.Verujte, ako budete dobri,
upoznaćete i vi vilu, ima ih još oko nas, u ovom bolu modernizma. Došla sam u
ovaj grad zbog nje, zbog našeg prijateljstva, te topline i nezaustavljivog
optimizma, bez obzira na poteškoće.
Avgust, tri ujutru, malo se popilo i
pojelo (vrhunski giros J) i na putu ka kući nađosmo se kod biste Petra II Petrovića
Njegoša. Bista se nalazi na jednom platou na kome se naše društvo
tradicionalno, posle noćnog izlaska rastaje, svako ka svojoj kući ali uvek se još
malo tu ostane, zbog još jedne cigarete, zbog još nečega što nismo ispričali, zbog ničega bitnog, eto tek tako...
 |
| Slučajni posmatrač i slušač |
Sedimo nas nekoliko na betonskoj
ogradi u te sitne sate, mi i Njegoš. Vode se poluhaotični razgovori, svako muči
svoju muku sa sporadičnim akcentom na tuđu muku.
Njegoš samo ćuti i sluša i to sluša
sledeće:
Osoba 1: Ma,zašto sam sama kad imam toliko toga da pružim?
Osoba 2: A, šta to
imaš da pružiš? Poslužavnik sa cigaretama i slatkišima večito okačen oko vrata?
Hahahahahahaha....
Osoba 3: Kad će da proradi moj emocionalni sat? Meni se niko ne sviđa. A biološki sat? Uf, bolje da ne razmišljam...
Osoba 2: Kod tebe je
draga moja sve zakazalo L
Osoba 2: Ne mogu da shvatim da svet nije ono što mislim da jeste i da ima ljudi
koji nas mrze iako nas ne poznaju.
Osoba 1: E, to me je
uvek zanimalo, kako neko može da me mrzi a zapravo me uopšte ne poznaje?
Osoba 3: Pa, lako,
ako pođeš od sebe (sebe, koga (ako) neprekidno mrziš), kako da voliš druge ljude? Ne
opterećuj se, ukalkuliši to, ali ti voli ljude...
Osoba 2: Ne pada mi
na pamet da sve volim, to se ne isplati! Ne želim da budem budala, nasukaće me
negde ta želja da budem sa svima ok.
Osoba 1: Kako su ti
dobre te sandale!
Osoba 2: Aha, znaš
kako su udobne, a vidi kolika je štikla!
Osoba 3: Ja ne
verujem da mi nije poslao poruku ceo dan...kreten. Da mu pošaljem sad poruku? Truba je, misliće da ne mogu da spavam zbog njega.
Osoba 3: Jeste li
videli da večeras nije bio ni jedan dobar frajer...jel' to moguće?
Osoba 1: Ma, kad si bilo gde videla nekog krštenog tipa, majke ti? Svi dobri su zauzeti, na ovaj ili onaj način...užas.
Osoba 2: Sad se setih nečega što sam u nekim novinama pročitala, kao, zamislite da vaša kuća gori i sve što u njoj imate. Spasili ste ukućane i imate mogućnost da spasete samo jednu stvar, koja bi to stvar bila i zašto?
Osoba 1: Uh, brate, ti sa pitanjima...nemam pojma.
Osoba 3: Ja bih uzela nakit! I D&G sandalice!
Osoba 2: Ja bih uzela pasoš, ako mi je stan izgoreo to je siguran znak da treba hitno menjati zemlju!
Šta li je te noći Njegoš, taj pesnik i filozof mislio o ovom ''Avgustovskom vencu'' Bog te pitaj, naslušao se on za ove silne godine koliko je tu, svačega.
Ali zato nije na odmet da se podsetimo jedne njegove mudrosti:
’’Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive
dovijeka’’.
I da vam kažem, ovi dijalozi između osoba 1. 2. i 3. nisu integralni, morala sam da vodim računa da eventualno neka ''đeca'' (što bi rekli Crnogorci) ne čitaju ovaj post.
Koju značajnu stvar bi vi poneli iz kuće koja gori?
